Mašta me sakrila u senku stare lipe,

u krilo mirisnog, cvetnog jorgovana;

tu glavu naslonim na tvoje krilo sneno,

kao u vreme onih dečjih dana.

​Rastopio se nektar u pitomom cveću,

dok pčele livadu tiho obilaze;

svuda oko nas pramen sunca plamti,

dok zlatni sati u večnost prolaze.

​I opet mi pogled na trenutak zastane,

u tvom oku gde se trava zeleni;

kad obučeš belo, k'o da parče neba

otkine se negde i u tebi zapleni.

​Cedi se miris rascvetalog behara,

pozdravljaju nas neki mlađi dani;

zemlja je obukla zeleno odelo,

dok tvoju reč lovim, k'o u ranoj rani.

​Smenjuju se verno i noći i jutra,

prolaze leta i zime što plave;

otpadaju lišća sa starog kalendara,

a ja još pod lipom, sred mašte i jave.

Ernestina Suljić