Sedamnaesti februar 1942.
Bugari se šunjaju poput izgladnelih zveri.
Srca su im puna mržnje,
u njima nema mesta za Boga i ljubav prema bližnjem.
Ne znaju ništa o hrišćanstvu, milosrđu i miru –
gde god kroče, ostavljaju za sobom smrt i pustoš.
Bojnik i Dragovac drhte pred očnjacima zveri,
a Pusta Reka buja od krvi i suza koje se u nju slivaju.
Zločin protiv čovečnosti caruje.
Sneg je pun nevinih žrtava bespomoćnog puka:
dece, žena i staraca.
Februar ćuti, ugušen u rekama smrti.
Izgleda kao da je sudnji dan: dete netremice zuri u prazninu,
miris neispečenih lepinja meša se s patnjom.
Nebo se mrači i zatvara oči da ne gleda zverstvo i pomor.
Srpska reč zamire pred rafalima zveri,
dok se krv nevinih duša proliva, a nade im se rasipaju.
Pet stotina duša vapi za pravdom,
ali hijene i šakali ostaju večno gladni.
Narod zagledan u nebesa traži pomoć.
Pero mi postaje teško od mnoštva duša koje se sjedinjuju s mojom,
a ruka mi klone od teške istine.
Zemlja natopljena krvlju kleči nemoćna da primi preveliku žrtvu.
Nema zvona ni opela, tek vetar zavija kroz spaljene tarabe.
Pusta Reka odjekuje tugom, a Radan uči kako da izgovara tišinu.
Vetar se pita zašto nevini pate i gde je nestala pravda.
Praznina između redaka, muk i tišina proždiru pustoš.
Osamdeset godina od tada, tuga i dalje vlada u Bojniku i Dragovcu.
Dok gusle pronose bolna sećanja,
svaki stih postaje hram ljubavi, a istina savladava prazninu
da nikad ne zaboravimo nevine žrtve,
i zato krvavi februar nikada ne umire.

Ivan Gaćina