U danima zajedničkog hleba i vina

Imao sam sreću da gledam januarsko sunce

Kako se pomalja i podiže preko vrhova tvojih golih ramena

I da raširenim nozdrvama

Upijam mirise tela koja se tek bude

Dok ponavljaju pokrete ritmične i spore

Kao da su drevni rituali zaboravljenih plemena

Koja obožavaju vatru a svetu se ovom i dive i čude

Navikla si da sam tu 

I kažeš mi da će sutra biti teško

I da u sebi već osećaš buduću nostalgiju

Ova soba

Ovo kupatilo i kuhinja

Podseća nas na nezasitu groznicu

Zbog koje smo se sustizali u svakom kutku

Ta radna površina

Na kojoj ti se skuplja dijafragma

Ta kuhinjska stolica i sto zbog kojeg si u ranama

I ugaona garnitura sa beskrajnim brojem nevidljivih uglova

To više nisu prostori

To više nisu komadi nameštaja

To je zaustavljeno vreme koje tek tako stoji

Ako sutra odem

To će biti samo iz razloga

Da te na nekom drugom mestu sačekam

Jer bio sam toliko budan s tobom 

Da više ne mogu zaspati 

Sam

Željko Medić Žac