Naučili smo da se volimo

I u trenucima kada nismo bili lepi

Kada smo bili i umorni i raščupani i znojavi

Kao zemljoradnici 

Kao rudari

Kao graditelji

I kao vojska koja je mesecima 

Pod zidinama grada

U opsadi

Gubili smo se u azbukama

U glasovima bez usana

I u zalogaju 

Sa prepunim ustima

Bile su to invazije pred kojima smo se predali

I kosti su nam bile iščašene

I zubi su se sudarali

I bili smo rana

Koja se otvori i cele nas zaceli

Ulazio sam u nju

Kao vojnik u čizmama

Preko ravnice njenog stomaka

S pretnjama

Da ću je ostaviti u ruševinama

Da neće moći da se podigne i da se ovako gine

Da hoću jače

Da hoću dublje

A stvarnost počinje kada se rasplače

I kaže mi 

Da najsrećnija je

Željko Medić Žac