Dajem joj i ono što nemam

Dajem joj mape potonulih gradova

I ključeve od vrata što još uvek gore

U davnim požarima zaboravnih predaka

Dajem joj senku ptice 

Koja nikada nije preletela ova podneblja

i tišinu između dva tona koju niko ne ume da otpeva

​Moje siromaštvo je raskošno 

Poput letnjikovca 

Obraslog

U cvetove divljih orhideja

Iz džepova vadim vreme 

Koje sam uštedeo ne čekajući nikoga

Moje su ruke prazne od svakojakog izobilja

Hranim njenu nesanicu

​Jer voleti nju 

Znači posaditi šumu na dnu okeana

I biti ono sunce koje se probija kroz površinu

Ona miriše na kišu i na brašno i na med

Dajem joj i ono što nemam

Sećanje na starost koju još nisam doživeo

Na drhtave ruke koje će jednom držati kašiku supe 

Kao da drže žezlo dalekog carstva koje sam za nju osvojio

Zbog previše ljubavi ja trgujem maglom

I sve što nemam a hoću da dam

Nadoknađujem prisustvom

I upoređujem se sa uzdignutom planinom

Ljubim je sporo

Ljubim je dugo

Ljubim je dok ne postanem zapaljeno drvo

Ljubim je

Sve dok nam na licima ne osvane vest

O primirju između da zaraćena plemena na severu

​Ona je sunčani kamen u središtu mojih samoća

Dajem joj ono što mi nedostaje

Hrabrost da se uplašim pred onim što prolazi

Dok ležimo zapleteni kao alge posle oluje na obali

Ako je tužna

Zidovi su žući od jesenjeg lišća

Ako je srećna vidici na prozorima pucaju kilometrima 

Ona je domaćica nemogućega

I dajem joj svoju glad

Veću

Od hleba sveta

​Na kraju

Dajem joj i svoju smrt

Dajem joj je sada dok sam življi od vulkana

Jer sve sam mlađi i ne razmišljam o godinama

​Dajem joj i ono što nemam

Reči 

Koje su ostale zaglavljene u grlu 

Dok sam još pokušavao o njoj da pevam

Dajem joj i ono što niko nema

I u tom davanju

Najzad

Postajem onaj

Koji ima sve o čemu peva

Željko Medić Žac