Kaži mi... kakvo si to sunce progutala

Pa svetliš iznutra

I jednako ti se raduje korenje

I ispružena ruka na koju sleće ptica

Ja takve ispunjenosti još nisam video

I sve što je ikad bilo naše sada postaje trajno

Kao obećanje koje ne mora biti izrečeno

Da bi bilo ispunjeno

Prošlosti već nemamo jer ljubav ne izmišljamo

Vreme prestaje da teče

Dok se vraćam fosilima poljubaca

Što ostaju u jantarima mnogobrojnih prepodneva

U kojima se prelivamo

Kvasimo podove i dušek i tepihe

Zamagljujemo prozore 

I vlažimo zidove

Kao zrelu naranču

Gulim te na radnom stolu

I cedim iz tebe sve ukuse i sokove

Dok se hvataš rukama za vrele ekvatore

Željko Medić Žac