Ovo nije mesto na kojem moja ljubav prestaje

Odavde pa nadalje počinje moj zaborav

Jer biću ti sve manje potreban

Najveća je samoća kad je nekoga u meni previše

A osetim

Kako se pretvaram u senku starog hrasta

Što pada preko vrelog kamena u prigušeno poslepodne

U mojoj kući sada liju kiše

I kao mahovina po tamnim uglovima

Reč po reč izrasta sve dok me celoga ne prekrije

Drma me groznica

S ukusom gorkih badema u ustima

I željom da mi se pod nepcem raspukne naranča

Ne, nisi me prestala voleti

Ali ako me jednoga dana potpuno zaboraviš

Ili završim u dubokom izgnanstvu 

Tvoga sećanja

Neka mi je tamo utočište

Jer sve sam ti manje potreban 

Kao običan ljubavnik od krvi i mesa

I kao onaj koji čini nasilje nad telom vremena

Željko Medić Žac