Ujutro,
dok je svet još sanjiv
i nebo se leno proteže nad krovovima,
Ikar sakuplja ostatke perja sa poda –
misli rasute u noći,
par nedosanjanih snova,
malo tišine koja mu je ostala u džepu.

Vosak je hladan,
prsti mirni – Ikar ne žuri.
Sedeći na ivici kreveta
tako dugo vezuje krila
da se čini kao da se moli.

Ulica je već budna,
izlozi se koketno presvlače.
Dan izlazi na scenu bez njega.
Na tren zastane u dovratku,
kao da mu stopala nakratko zaborave
da znaju za pod,
a vreme mu se olabavi oko zglobova.

Na pločniku opet oseti težinu
malog kamena u džepu
koji ga drži bliže zemlji.

U podne,
grad bruji bez pauze.
Ikar podigne pogled iznad reklama.

Jedan udah duži od ostalih
i odjednom su mu kosti šuplje,
asfalt se odmakne od stopala,
a grad se razlije kao slika pod vodom.

Sunce mu se približi bez žurbe,
popodne zamiriše na gorući vosak.

Ikar ne vidi plamen,
samo oseti da mu perje veje nebom
kao sneg usred leta.

Krila ne pucaju –
samo lagano klize,
nit po nit,
dok mu se u grudima
tanane pukotine šire
kroz koje ulazi svetlost.

Iz daljine bi rekli da pada.
Ikar diše dublje –
samo još jedan čovek
što umoran se vraća kući.

Uveče,
pred izlogom punim sjaja,
otresa nevidljivu prašinu sa ramena
i navlači osmeh koji mu dobro stoji.

Za stolom, među poznatim licima,
klima glavom u pravim trenucima.
Čaše zveckaju, večera teče svojim tokom.

Samo mu dlanovi još bride visinom
i neobičnom tišinom
koje je i danas
naučio da poriče.

suverena