Gledam more kako se peni,
dok spira peščane obale
u nekoj zemlji između nas.

Čekam te —
u prolećnom kaputu,
u belom, jer kažeš
da belo priliči mojoj mladosti.

Budnim okom tražim
tvoje tihe, spore korake.
Sve svoje želje — nevine i male —
od tvojih usana
do tvoga pogleda,
skrivam
na jednom ispeglanom papiru.

Volim tvoje bore
u poznim godinama,
koliko i ti
moju nemirnu mladost.

A između nas —
hiljade vrelih otkucaja
koji vreme ne broje.

I srce mre,
kao tanka slamka se lomi
u borbi da preživi
tvoje mokre poljupce
u polumraku,
na trgu Bana Jelačića.

Izvlačim ruku iz kose
nekog slučajnog stranca.

Nismo mi hteli,
nismo mi znali —
ali smo se zavoleli
na prvom susretu.

Ernestina Suljić