Uspavana rana
Ispod kapka ti spavaju zelene oči,
iza usana kriješ sve tišine.
U srcu raste cveće i miline,
ali ne smeš da mi dođeš.
Ne smeš me sresti, jer sam ti mana,
dok rušim brdo pred tvojim nosom.
Režem rečima, kao kosom,
znam — ja sam ti uspavana rana.
Ja sam most koji veže,
konce držim u rukama.
Na tabli zlatnoj vaga meri
težinu tvojih muka,
moja reč bolno seče.
Ne smeš mi prići, a hodaš mi blizu,
nisam ti samo ljubav u nizu.
Ali me ne možeš zaobići.
A kada ništa ne smeš,
i ništa ne vidiš,
možda me voliš — pa se stidiš,
uspavan si, kao leš.
V ritmu prepoznavanja se pot nad uspavano rano konča ob novi misli razpoke življenja. Čestitke!
Komentiranje je zaprto!
Napisal/a: Ernestina Suljić
- 31. 08. 2025 ob 18:17
- Prebrano 473 krat
Uredniško pregledano.
Ocenjevanje je zaključeno!
- Število doseženih točk: 139.58