Donese mi glasnik, rđav znak.

Misle o meni, nepoznati ljudi – o nama,  

prete bez razloga, prate nas bez  

odobrenja, čuvaju bez naše izričite želje;

bezvredni ljudi o nama  

brinu bez preke potrebe. 

On sam beše ptica

i poput bilo kog glasnika,

prekide mi san

sletevši na moje rame.   

Oštrim me kljunom potapša;

ističući nadmenost odbojnog,  

hladnog, besprizornog čoveka ...

Pomislismo na to neprirodno biće;

(usred leta – ja i virtuelno proleće)   

ali ne utvrdismo nikakvo postojanje.

Koncentrisan na izvesne  

potrebe, bejah prinuđen

da na tren ne razmišljam

o značajnijem broju, 

otvorenih javnih istupa    

među odvratnim #tagovima,  

službenika bezbednosti; šta bude – biće.

Sigurno će me još mnogi

od njih ugristi; zao je crv sumnje!  

dejanivanovic