želio bih, usput
kad god te pogledam
plešeš
s rukama iz djetinjstva
kosa tvoja je let ptica
želio bih znati koje isječke
nemirom ruku skupljaš
i bojažljivom smiješku vezeš
mozaik sutrašnjih vedrina
kad god se izmigoljiš
brzo se vraćaš preko debelog
snježnog pokrivača
promrzlim rukama tražiš
mjesto u mojim džepovima
sa panoramskog vidikovca
nemirom brišeš godišnja doba
i krovovima mijenjaš boje
perspektivu i oblike a ja želim
o svakom fragmentu ponaosob
na zaslonu računara ostaviti
po jednu priču
kad god te pogledam
tvoj monolog je isti: grad sve više
sliči gorostasu koji kao da blijedi
i stari i nikad ne čuješ
kad kažem: prošetajmo daljinama
prošetajmo našim jutros
našim večeras
budimo veliko gorsko oko
u kojem se talože svi njegovi
/gradski/ koraci što gutaju Minulō
što brišu Prolaznō što najavljuju
Neminovnō
kad god te pogledam
svoje godine množiš s nulom
ostavljaš križaljku moj pogled
ne čuješ od sretnih suza
što jecaju kao nasmijana tuga
što lije niz stranice romana
nikad do kraja pročitanog
kad god me pogledaš
poželim sliku tvog obraza
kroz vijavice i iz rumenog snijega
ubrati crvenu ružu onu što nas
još zove iz velikog parka
malo dolje i malo desno
preko puta ostarjelog kestena
Mirko, super.
prošetajmo daljinama
prošetajmo našim jutros
našim večeras
Pesem, ki znova začara s svojimi podobami in krhko, a neuničljivo ljubeznijo ... čestitke,
lp, Ana
Najljepše hvala, Ana.
Pozdrav i ugodna večer.
mp
Komentiranje je zaprto!
Napisal/a: mirkopopovic
- 17. 01. 2025 ob 13:07
- Prebrano 778 krat
Uredniško pregledano.
Ocenjevanje je zaključeno!
- Število doseženih točk: 231.43