Dijana
Dijana
Poznata ulica, kao u košnici ljudi se mimoilaze,
jesenji vašar u gradu koji odavno nije moj više,
pogled mi luta kao probušeni balon, sećanja nadolaze,
i buka se za mene gubi, sve postaje tiše i tiše.
Iz mase iskoči dobro mi poznato preslatko lice,
oboje s osmehom i istim pitanjem: "Hej, gde si ti?"
Odgovor ne čekamo, ionako bile bi samo besmislice.
A, i čemu? Naša prošlost se ne može amnestirati.
Ništa ne bi značilo i kada bi znala da još me boli,
kad Merlin zapeva: "Laku noć, moja mala Barbiko",
jer voleli smo se kao bogovi, a rastali kao mentoli!
Eh, Dijana, plavušo moja, ljubavi, tugo, nepriliko!
Ni saznanje da je njena slika u još mom novčaniku,
sa porukom na poleđini: "Najlepšem dečku od Dijane",
ne bi izmenilo ništa, ovo je javljanje poznaniku,
slučajan susret i samo sećanje na prohujale dane.
Pamtim njene suze i drhtaj, dok čeka moj odgovor,
da li želim da se pomirimo nakon prvog raskida,
njen zagrljaj, nakon pomirenja, i od srca dogovor
da ćemo večno trajati. Lagala je, kao i pre, gnjida!
Dok mi se misli roje, svako nastavlja na svoju stranu,
udaljavamo se i zavesa prošlosti je ponovo prekriva,
preživeh putovanje od nekoliko godina u jednom danu,
šta je tu je, neka mi je ona s drugim zdrava i živa.
Komentiranje je zaprto!
Napisal/a: Zera Princ
- 02. 08. 2024 ob 13:05
- Prebrano 183 krat
Uredniško pregledano.
Ocenjevanje je zaključeno!
- Število doseženih točk: 56.9
