kad shvatiš da su sve tajne Svemira

ništavne pred jednom dečjom suzom

pred ljudskom bedom i nevoljom

pred prazim stomakom i bosim nogama na mrazu

kad posle tog saznanja napišeš pesmu

ili nešto nalik na roman bez romana

i ne bude ti lakše

i ne bude ti lepše

i ne bude ti svetlije

kad shvatiš da nisu sva vrata za tebe zatvorena

nego da ih jednostavno nema

a soba je mračna

a soba je tamna

a soba je prazna

kad se ne čuje ni lepet krila ni bat koraka

a okovi stežu li stežu

i nema nikog da popusti lanac

a kamoli da rastavi beočug

ili bar da slaže

da je življenje podnošljivo

da propadanje ima kraj

da postojanje sadrži i svrhu i smisao

kad shvatiš da više nema buđenja

ni bitisanja na kakvo si svikao odvajkada

da više ne postoji ništa poznato a ni izmaštano

samo onaj Mefisto koji se bezglasno kikoće iznutra

kada sve to shvatiš

umro si

umro negde duboko u sebi

umro u svojim čežnjama i nadanjima

umro u svemu onom što si ikada želeo ili bio

tada prestanu svi nemiri

i lepo polako

savim mirno i lagano

kreneš tako mrtav i neshvaćen

ka beskraju

Milen Šelmić