na nekom bezazlenom oblaku
zagrljenom zlatnom bojom
možda sada živi ona
ali je nevidim

ne postoji reč

pitaju kako sam - dobro,
dok odlazim korakom kamenoloma
dobro,
kao odvojena od svoje ruke

ne postoji reč
ne postoji reč

odavno
vreme se računa
na pre i posle
nekog lomnog broja
/jedanaestog posle/
moja koža i glas su se izmenili
istrgnuti su dodiri aura
moje niti srebra
izmisliću novo vreme za nas
nauka ionako kašnjenjem spotiče najbitnija otkrovenja

ne postoji reč
mila moja

uveče ležem s jednom željom
noćas ću je sanjati
jutrom se zaletim
da je poljubim
ali nje nema
dok mislim
želucem kamenim
kako ću sve lepo posložiti
u sebi i oko
vrtim se
zamršena

pohodili su me stihovi davnih pesnika
pršljenove mi držali
dok sam stajala u korovu nemom
beskrajno
zavideći nebu
malena kao tačka

ta zemlja
ta zemlja
i dalje strašna
i gola
u fokusu pogleda
zato sadim i sadim
cveće i zeleno
da bude boja
da procveta
kad stanem
više ništa neću moći
za nju da uradim

ne postoji reč

šestog sam shvatila značenje reči
besmisao
mrak dolazi iznenada
prelije te njena
smola

ne postoji reč

prvi je osmi mart
bez nje
svi će mi slavljeni dani biti prvi

budite blagi njoj
i nama
hodajućim svežim ranama
to što nam kiši u ćelijama
nevidljivo je

ne postoji reč

možda na onoj zvezdi moje milo oko spava
ali ga ne vidim

Bože, pusti
makar da je sanjam

moju kolevku više niko ne ljulja
moju kolevku vise niko ne ljulja

Jelena Stojković Mirić
03.2024

Jelena Stojkovic Miric