Kad bolje razmislim
pisala sam prvim plakanjem
(oštro negodujući na sumorne bolničke scene
oćigledno želeći da se rodim
na nekom mnogo prijatnijem mestu).

Pisala sam stopalima i rukama
duboko uronjenim u oblake;
pogledom, grleći sve ono što duša prepoznaje
svetlo;
pisala sam mrštalicom i ostalim borama.

Kad bolje razmislim
pisala sam prvom spoznajom sanki
spuštanjem niz padine svetlucavih snova.

Pisala sam pigmentom, zemljom, mermerom
i ko je umeo mogao je pročitati
u jednom zalogaju površi
romane i sabrana dela.

Kad bih uspela da pobedim i preživim sve fatamorgane
naslonila bih se na palmu mastila
i tako pisala.

Pisala sam kosom dirigujući vetrovima,
pisala sam nosom i usnama.

Podsvest se uporno otimala od besmisla
nazovimo ga privremeno tako
dok ne budem imala više snage za dešifrovanja.

Oprostivši se od rime
mnogih nameta, zakona, pravila
osetila sam lepotu bezokovnog lebdenja
nad nepreglednim niskama znakova
i ostala zanavek u slobodu zaljubljena.
(Konačno svoja na svome
i to će ostati moja jedina
pokretna i nepokretna imovina
moja zastava, epitaf i himna.)

Kad bolje razmislim
napisala sam par lepih reka
poneku šumu, jezero, drvo
ali najlepše i najvrednije što sam napisala
bile su i ostaće
oči mog sina.

Sve ostalo je prašina.

Jelena Stojković Mirić

Jelena Stojkovic Miric