Od onih sam što svoj život mere
od juče do sutra - a žive danas.
Punim plućima!
Dišem duboko,
da što više od života zahvatim.

Svoje dane merim
od otvaranja do zatvaranja kafane.
Uživam u prvom, jutarnjem
sa crnom, slatkom i vrućom
i kockom ratluka.
Ulepšam je domaćom ljutom
i, kad padne veče,
dan završim crvenim vinom.
Jer, crveno, sluti na radost.

Ja svoje noći
ne merim snovima i spavanjem.
Džaba snovi, ako se bojiš
da se probudiš.
Spavanje je samo odmor
za neku novu nesanicu.
Mera mojih noći je društvo
uz koje ostajem budan.
Do otvaranja prve kafane
il' nekog novog jutra
u kom se probudim
kraj nepoznate žene.
Udahnem onda, duboko i krenem.

Sedmice, u životu
merim od ponedeljka do petka.
I uvek, ali baš uvek
nađem sebe u subotu
jer tada sam potpuno svoj
pa uvek, glasno, viknem
"ej, kelner, plati!"

Mesece u životu merim od plate do plate.
I uvek, bude kratko.
Ili dugačko,
Zavisi iz čijeg ugla gledamo na moje mere.
(Tesno mi ga skroji, nane
a i šio mi ga Đura, valjda.)

Godine, više ne merim
a prestao sam i da ih brojim
onog trenutka kad mi je baba
dok sam se divio srebru u kosi rekla:
"Ostare, sinko, pamet ne nabra"
Od zlata u grudima,
ostali su mi tek tragovi prašine
a čelik iz pantalona
sve više podseća na neku olovnu leguru.
UstAnem, pogledam se u ogledalo
Lupim šakom po čelu i kažem:
Danas!

Jer sutra je već kasno!

Dedino Muško (Zoran M. Jovanović)