Već zàrana na nebeskom dvoru

Vatren ždrebac na dug put se prêže.

Kud god prođe, poljem il’ po moru,

Svojim dahom sve prisutne steže.

Njegovog se daha svako čuva

I u hladu sebi zaklon ište;

Samo zemlja ne krije se suva –

Ona biće klasju gubilište.

I dok mnogi duge sate broje

U otkosu trave cvrčak peva.

On je sada došao na svoje:

Vatren ždrebac snagu mu uleva.

Za sve druge vrućina je pasja

Što satima s hladovinom veže;

A srpovi, te ubice klasja,

Svakim danom sve glasnije rêže.

MAKI