niti prolećne kiše

niti suze kojih svet ne poznaje 

taj šepavi prezir 

kakva onda 

je moja stranost 

na cesti 

ispod mostova

mojih mrtvih ruku

procvetala bi

kao svaka ruža

kroz pukotine u zidu

bron vremena

ništa nisu hteli znati 

o tome 

zašto plače svoje rose 

bola

uistinu beli

cvet

svoj miris 

svoj sjaj 

ima vrtnarev vrt

uglarev oganj prigušeni

zvuk orgulja

koji kupolu poseli 

i pada

ah

za misu vino

neprestano ja odlazim 

kao što je iznad tebe

razapeto to nebo koje zove 

glas stranca 

koga čujem 

kroz prozor 

kao korak

što se slomi

ovde

iza ugla kuće

miko