Znaš šta, briga me što sam žensko,
hoću ponekad da budem muško.
Briga me što imam dvadeset šest,
hoću opet da imam nula zarez šest,
samo kad opet krenem u školu
da mi ne bude onako pakleno dosadno,
kao u ona prošla, prva četiri razreda
i naravno, da me ne teraju ponovo da sričem.

Znaš, briga me što mi je porodica porodica
i što mi je brat brat. Hoću da mi brat bude Mika Antić

i da zajedno “gasimo mala dogorela krilca” u nekoj birtiji.

(Naravno, ja sam muško bar danas.)

I briga me što su ovi prostori odjednom,
skučeni, srušeni, suženi, osiromašeni u svakom smislu.

Hoću da živim bez tih glupavih rezova po zemlji,

morima i vazduhu.
Nisu Vam to lego kocke da ih sklapate i rasklapate,
kako Vam se ćefne.
(Omaklo mi se ovo veliko V.)

Znaš, briga me što neko tamo ima sobu od petsto kvadrata.

Hoću sobu tri puta tri, u potkrovlju.

Atelje tri puta dva, naravno, opet u potkrovlju –
da hranim nojeve i vrapce,
na prozoru i krovu. Hoću brvnaru u planini, nikako u ravnici.

Hoću da naučim da vozim staru, rasklimatanu folciku,
koju ću naravno, obojiti kao bubamaru.
Hoću jedno pero, mastionicu i staru pisaću mašinu.
Jedan šator i dobre cipele – za zemlju, vazduh i vodu,
da lepo tabam po ovom svetu.

Hoću da se šunjam po neotkrivenim pećinama

i skočim padobranom sa visine,
odakle niko nikad skočio nije.

Hoću da imam mnogo materijala za pražnjenje sebe.
Za sve te gluposti što nisu gluposti;
jedino one ne sumnjaju u mene.
I naravno, hoću da imam celu sebe
i mnogo, mnogo više vremena, baš za te gluposti.

I baš me briga što terpentin smrdi,
a od gline i gipsa ostaju bele mrlje deset dana u stanu
što su prljave ruke i što sve to ukućanima smeta.

Znaš, briga me što sam se rodila ovde.
Hoću da se rodim na Jugu, na obali reke ili jezera,
u vrletima neke planine,

ali da pod prozorom mene i moje majke,
sviraju vranjanski trubači do zore.

A i kad umrem isto to hoću
i još nešto hoću ali to ću Vam reći kad dođe vreme.

Znaš, baš me briga što se zovem Jelena.
Sebe uopšte nemam potrebe da zovem,
a ako se eventuelno zovem k’ svesti k’ pameti,
onda se zovem Anelej, Helena i Aneleh.

Znaš, briga me što više nema starog drvenog mosta
u mestu moga detinjstva
i što su prazne kuće na vrh Rudnika
i ostalih planina i što se niko ne šeta onim šumama.

Briga me što stalno gledam mrgodna lica.

Ja hoću iskreno radosna.

I baš me briga što ljudi ljude dočekuju na krv i na nož,
kad lepo ih vidim, kako ljubičice i jorgovane,
plemenite misli i reči,
stalno jedni drugima daju,
a u dvorištima i na poljanama takmičenje,

ko će više borova i breza posaditi.

I briga me što noću ležem u pust krevet
i jutrom izlazim u prazan svet.
Ja svetova imam dovoljno u sebi.
Svaki dan probijem poneki zvučni zid.

Briga me, što svakakve reči postoje
i što se debeli proždrljivac vazduh,
prežderava svaki dan pokvarenih reči,
a onda, povraća.

Znaš, baš me briga
što znam da sviram mandolinu,
ja stalno sviram po raštimovanom klaviru.
I baš me briga, što nemam predispozicije za balerinu.
(Recept: iz ove čorbe izbaciti rimu.)
Ja svaki dan otplešem ponešto.

Znaš, briga me što živim u ovom veku,
što antikvarnice tako divno mirišu,
a cene im smrde.

I baš me briga što je skupa Italija,

Grčka, što daleko su piramide, Kina, Indija.
I baš me briga što vozovi
stalno druge odvoze… Amsterdam, Krakov,

Dubrovnik,Venecija, Prag
i ostali lepuškasto-prelepi
gradovi ovog sveta.

Znaš, briga me što u školi predajem,
tamo neki levi predmet.
Ipak, neću decu da lažem
da se baš sve o životu tu nauči.

Briga me za ozonske rupe,
zračenja, silikone, plastike,

mobilne tehnologije, neizlečive bolesti,

gvožđe, gasove, otpade, ružne vesti,

zagađene mozgove, nuklearne bombe,

zloupotrebu biologije, hemije, fizike…
Ja hoću jedan čist, mirišljav svemir.

I baš me briga,
što više pišem latinicom nego ćirilicom,
hoću da pišem i pevam kako mi se prohte.

Znaš, briga me što je svet pun poltrona..
Želim da budem ja – ja i ništa više
i ništa manje. I, hvala Vam rode što me doneste baš ovakvu,
a hvala i Vama što me pronađoste u kupusu!

Znaš, briga me
što imam metar i pedeset osam
i ni milimetar preko…
Znaš, briga me, što onom najbitnijem u mom biću,
ne znam ni širinu, ni dužinu, ni gustinu,
ni zapreminu, ni površinu, ni specifičnu težinu,
ni masu, ni geografsku širinu i dužinu.
I znaš,
briga me što je nebo sivo kad ga bojim,
bojama koje sama biram, zavisno od dana.

Baš me briga, što viđam vukove, lisice, divlje svinje.
Hoću da susrećem slonove, žirafe, irvase, koale,
bele mevede i delfine
i naravno, kengure.

Briga me što vreme troši mene
i što su ljudi ljudi.
Ja želim život da trošim
i da me neko iskreno svari.

I baš me briga što u mojoj ulici nema breza
i što u školskom dvorištu nema one dunje
na koju se uspešno penjah
i presedeh celo svoje detinjstvo.

I baš me briga što drugi misle da sam ćutljiva, ćudljiva i mirna
i fiks ideje mi padaju na pamet i,

sasvim sam luda i smušena i smotana,

odsutna i vesela i ohola i neromantična
tvrda i veoma jaka, i nisam na svoju ruku.
Ali kako da im objasnim,
da u meni ima nemira.
Da me oni nagnaše da ćutim, da u sebe zaronim
i plivam najbolje što mogu.

Kako da im objasnim,
da ni spasiti mrava nije uzalud?
Kako da im objasnim,
da u meni ima pregršt šarenih leptira?
Kako da im objasnim da jesam na svoju ruku?
(Kada budem na tuđu ruku,
dođite mi na pogreb
i pogrebite me po obrazu i kosi,
po ramenu, leđima i struku – e, to baš volim.)

Kako da im objasnim da nisam od čelika?
Kako da im objasnim da ponekad ne šetam već se na slonovima gegam
ili sa kengurima skačem?

Kako da im objasnim,
da znam šta je lažan osmeh i reč,
lažni pogled i pokret i uljudnost?

Kako da im objasnim da znam,
da retko koga interesuju
moji strahovi, slutnje, moje nizije i visije,
mesečne melanholije i ode radosti, moje misli, moj lik, moje oči,
moje ništa i moje sve?

I baš me briga što Mađarska nema more,
u meni ima dovoljno, dnevnih i noćnih mora.

Znaš, baš me briga
što Petar Pan ne postoji;
stalno ga gledam kako lebdi odavde do tamo i nazad.
Ponekad mi uleće u kuću, nenajavljen.
I što su krovovi strmi,
baš me briga, ja sedim na njima

– tu se odmaram, njišući se kao vrabac.

I za Sizifa me baš briga,
ja ću svoj kamen izgurati do kraja.

I što ne priliči pevati ulicom
baš me briga, pevam kad mi se peva.
I što se treba sklanjati od vetra, kiše i snega, baš me briga.
Ja neću da stojim dok se dešavaju ta čuda!

I što nemam mermera ni kamena,
baš me briga. Stalno nešto klešem i dubim u svojoj glavi
i još ponegde.

Znaš, baš me briga što živa sam.
Kad postane nepodnošljivo, umrem na par dana, meseci
i ponovo se rodim, vesela i puna elana.

I baš me briga što mislite da živim ovde,
ja sam u stvari negde drugde,
a tu tajnu samo ptice znaju.

I baš me briga što sam crna ovca

kad sam tako divno riđe-plava
i ne dam da me šišaju budale.

I baš me briga što je horizont tako daleko,
kad svaki dan šetam po njemu.
I što nemam krila, baš me briga,
kad i po najjačim olujama
znam da poletim i održim se gore.

Bila sam na dnu okeana.
a šta ima tamo, to Vam neću reći,
samo ću Vam skicu dati:
Geguckati se za morskim konjicima.

I baš me briga što nemam svoj krov nad glavom.
Bitno je da ga nemam u glavi
i zidove da nemam u istoj.

I nemojte ići dublje u okean,
ako pre toga niste pažljivo vežbali
roneći u sebi.
Nigde nema takvih dubina.

I baš me briga što smo se rasuli po svetu i što se mnogi dragi ljudi,
ne javljaju iz tih daljina.
Izgubili smo se u najgušćoj magli
usred najsunčanijih srednjoškolskih dana.

I baš me briga, što ponekad ustanem na pedeset levih nogu.

I baš me briga što se batrgam po bestragijama moje duše
i odatle izlazim izgrebana, ranjena.
Ponekad i ne izađem.

Baš me briga što kroz ove reči
razgolićujem svoju lobanju, kosti
i tamo neku dušu.

I baš me briga,
što su neki zanimljivi ljudi
kao Halejeva kometa -
jednom ih sretneš i nikad više.

I baš me briga
što su batine i ratovi iz nemoći izašli…
I što volim smeh, a stalno mi na njega tamu bacaju.

I baš me briga
što kad stisne sa svih strana,
ne vrištim i ne plačem,
a znam da mi tako svi organi u očaj tonu,
samo jedan deo sebe
ljubomorno čuvam,
na ovom suvom, koščatom dlanu.

Nastavak sledi
u nekom idućem veku
kad budem ispaštao greh
što mrzeo sam neke stvari.

(Naravno, ja sam muško bar danas.)

Jelena Stojkovic Miric