Čuo sam za tebe da noću hodaš po krovovima
uhvatiš se za kišobran il’ balon i lebdiš
i da šetaš kroz prstenove vekova, uglavnom bosonoga.

Čuo sam, pojavljuješ se nad kotlinama, širiš ruke magličasto
i da ti nije nikakav problem šetati po horizontu,
neki su te i videli tamo.

Čuo sam za tebe, ponekad kišiš,
a meni krov prokišnjava,
srećan zbog toga uzmem lavor il’ lonac,
ali te ne nađem tu.

Čuo sam da su te mnoge majke rodile, da čvrsto veruješ u to,
i samo jednog oca imaš.

Čuo sam za tebe kako već smišljaš imena unucima i praunucima
i ostavljaš im darove govoreći:
Ovo će se Anastasiji svideti, Davidu ili Sari, Todoru, Urošu, možda čak i Lei.
Kao da će nekom budućem detetu biti interesantno
šta je to pomahnitala baba htela da im ostavi neopipljivo,
onda se smejem svemu tome što sam čuo o tebi.

Čuo sam, kako imaš čudan popis ljudi
za koje uporno ponavljaš da ti ne smeju doći na sahranu,
kao da je sahrana neki veseo događaj
kao da se nekome žuri tamo,
ipak, čudna je to brojka, samo dvoje na spisku
obzirom na tvoja lutanja kroz prstenove vremena.

Čuo sam da pišeš pisma i razglednice na raznim jezicima
iz raznih mesta, nekih nepoznatih predela i da se najviše javljaš iz zemalja
gde ima vetra, zelenila i snega,
čuo sam da uporno tvrdiš da si najsličnija pahuljama i da pevaš:
I ovde je sneg lep kao tamo!

Čuo sam za tebe, ničeš kao paprat, loza,
i da si čudno vezana za drveće,
mučiš se da saznaš zašto je to tako.
Čuo sam da umeš pričati sa drvećem
neki su te videli baš tada
i kad je već tako, upitaj stabla možda ona znaju.

Čuo sam da se raduješ i praviš buku u muzejima,
skačeš po arheološkim nalazištima
i da si glasno srećna:
Aaa vidiii ovo! Zar je mogućeee?

Je l’ znaš, da se u muzejima ne raduje?
Tamo se posmatra, ćuti i razmišlja,
obično se u kafanama veseli, restoranima, klubovima uz dobru muziku,
a ti, ne biraš mesta.

Čuo sam za tebe, praviš sebe od gline, gipsa i kad se dobro izvajaš, isklešeš,
onakvom kakva si u tom trenu,
oživiš i izađeš, ne znam tačno kuda
da li kroz uvo, oko, rame, pupak il’ lavlja usta.

Čuo sam, da praviš sebe od pigmenata,
pomešaš, smućkaš, oslikaš, izgrebeš,
uživaš u tih par momenata otkrivanja novog lika
i onda opet išetaš, stopiš se ili zađeš dublje.

Čuo sam ze tebe, ponekad juriš za stihovima i vičeš:
Pobećiće mi stih, pobećiće mi stih!
Izgovaraš to kao neku mantru:
Pobećiće mi stih i više se nikad neće vratiti takav, pobećiće mi cela pesma!
Čuo sam, zamislio sliku i opet se smejem
ne znam kako to pesma beži, da li ima noge
ali mogu da te zamislim na ulici, poljani, bilo gde trčiš, voziš biciklo i juriš pesmu.

Čuo sam da se ponekad pretvaraš u kamilu
i u dve grbe klimaš glinene ploče, svitke hartije i drveni štapić, mastilo i hemijske, zavisi u kom se prstenu osvrneš.

Čuo sam za tebe da si vazduh, magičnim prstima opcrtaš prozirno i kažeš:
To sam ja danas.

I da su mnogi zbunjeni koga to sada dišem?!

Čuo sam da se pred ljubavnicima ne obnažuješ stidljivo
i smeješ im se u pogled – lako,
i da uporno tvrdiš:
Najteže je obnažiti se sam pred sobom.

Čuo sam za tebe, ponekad krvariš i to je strašna slika
krvariš po zidovima, lepiš svoje meso
ali ne, ne jaučeš i kad te najviše proždire čuo sam, slušaš romske pesme i uporno tvrdiš:
Zašto vrištati kad pevanjem mogu utišati početnu tačku bola?

Čuo sam da žališ, žališ za oronulim fasadama, napuštenim kućama,
zastaješ kraj njih i isprva ćutiš, par minuta
a onda psuješ kao kočijaš i staklo i metal i plastiku.

Čuo sam da žališ sivo, crno, zeleno, ljubičasto, žuto
i opet uporno tvrdiš da se žaliti može i u belom
i ponavljaš, ponavljaš: Crveno je iznutra!
Tada navlačiš senke u tim bojama.

Čuo sam za tebe
da praštaš kao maslačak kad ga oduvaju iz čistog zadovoljstva, dosade
i da neke stvari još nedokučive, a sitne ne opraštaš, i da uporno pričaš:
Sitno, sitno i sitno i od sitnoga stvori se planeta!
Kako da ti praštam dve planete?! Nemam nameru da srušim svemir.

Čuo sam da si neuhvatljiva, plahovita,
ali da imaš dom i zidove, drveni brod i da si pred njega stavila svetionik
noću kad pogasiš svetla da može da se snađe
i muziku mu ostavljaš kao drugi svetionik,
brodareći kroz vazduh o hridi pokućstva da se ne razbije,

i da uporno tvrdiš da možeš proći kroz zid,
zidovi nisu granica,
ni pod, ni plafon,

kako bi inače bila magla, kišila.

Čuo sam kako se dovikuješ sa pesnicima kroz vreme
pogledaš neki poetski konkurs sadašnji i vidiš:
do dužine 24 stiha, dozvoljeno slati sa te i te teritorije,
i opet psuješ, čuo sam.
Šta mi se kao ne razumemo?
Šta kao treba nam prevodilac?
Čuo sam za tebe
kako vičeš Jakšićuuu Antićuuu, Ujevićuuu, Majakovskiii…
nikada vi ne biste prošli ni jedan konkurs,
24 stiha moliću, ako može 4 moliću i po mogućstvu da imate do 27 godina.
Čuo sam da si tada prgava osa, bodeš po papiru i opet, opet psuješ kao kočijaš,
onda kažeš,
u redu, a posle tog u redu, odeš
ili uđeš u skulpturu ili zađeš u sliku dublje ili postaneš kiša ili magla ili seme paprati, loze ili...
uglavnom te nema,
nema
a onda se pojaviš, čuo sam, i kažeš: Ja sam voda!
I opet pišeš razglednice u kojima u par reči objašnjavaš
kako je bilo u poseti ateljeu Ogista Rodena, napominjući da si tamo srela i Rilkea.

Čuo sam za tebe
da si nedohvat treperava
i da ponekad spavaš na Mesecu,
neki su te i videli tamo.

Ja nisam sklon verovanju u čuda,
ali tu kraj mene iz jastuka ovog trena tvoja kosa raste ka meni
otvaraš kapke
iz njih se budi naša zora
šapućem: Čuo sam za tebe...

još sanjiva odgovaraš: Šta?

Jelena Stojkovic Miric