Nekada je najlepše

da ćutimo udvoje-

na mestima gde nas nema.

Gde praskozorje nosi ime ljubavi,

ti razumeš vetar koji ćerlija

u izazovu nežnosti i osame,

nadošli trenuci zovu te u zagrljaj.

Zaboravljena misao u kapima nežnosti

ima dozu čiste ljubomore sveta.

Nekada je najlepše da odgonetamo sebe

tišinom koja se daleko čuje, i ne krivi nikoga.

Dok u Izazovu naslućujem druge stvari

novi roman , pesme u prozi.

Doslednost u stvaranju ideala pesnika

i njegovog šarenog leptira lutke-

u pesmi nad Božanskim visovima neba.

Srecko Aleksic