Korov

korena uvređenog duboko,

opire se čoveku.

 

I da je u ovoj pesmi Vito Nikolić,

divlji bi cvet ostao bez glave.

 

I da je slučajno tu Brana Petrović,

zemlja bi mu kazala ime.

 

No ovde smo mi

pa vrištimo bezumno:

otrov, otrov,

i gradimo mahnito:

staklo, bit, kubit

 

i niko nema glavu niti ko zna ime,

neka ustane zakopano nebo, ova nada:

možda korov oprostiti ume.

 

Iz rukopisa

Vladimir Vuković

Komentiranje je zaprto!

Vladimir Vuković
Napisal/a: Vladimir Vuković

Pesmi

  • 03. 06. 2022 ob 22:25
  • Prebrano 209 krat

Uredniško pregledano.

Ocenjevanje je zaključeno!

  • Število doseženih točk: 129.05
  • Število ocen: 4

Zastavica