Na jednoj od obala Dunava

zavijaju gladni divlji psi

Pravim se da ih razumem

i time hranim svoje strahove

Nekako nerazmno

gotovo da prijaju njihovi urlici

Razbijaju ledenu tišinu

čineći je još tišom

i još ledenijom

još strašnijom

Ne razumem ih

i ne prijaju mi

jer svoje note nalazim

u njihovim sumanutim urlicima

Dok se prolamaju nad zamrznutom rekom

kao da mi govore:

Odlazi

Odlazi tiho

Odlazi neprimećen

Dok ne bude kasno

Ne plašim se pretnji ni najava

Davno sam savladao sve svoje strahove

(još onog dana kad sam sasvim poludeo)

Ne

Ne plašim se ledenih urlika

i ne znam šta je kasno

ni za šta je kasno

ili rano

ili prekasno

ili prerano

Sve su to samo odrednice vremena

koje ja ne priznajem kao dimenziju

Dok na jednoj od obala Dunava

zavijaju gladni divlji psi

ja na istoj toj obali

pravim zaklon od nadolazeće stvarnosti

ne hajući za gladne

i hladne

urlike

za preteća zavijanja

niti za zamišljene zlokobne slutnje

Pravim svoj grudobran

štit od nagojene laži

i nastavljam da živim sa urlicima

sa zavijanjima

sa zamrznutom rekom

i sa svim svojim slutnjama

tu

nadomak grada

Milen Šelmić