Krckaju dani
resko škripe povlačeći oštricu po staklu
uznemiravajući tvoju kičmu
ljudi jezikom grizu
pitaš se otkud sivilo
iako znaš
prevagne zloba
ne umeš da urlaš ne umeš da se svađaš
ostaneš zatečena
tek posle psuješ žestoko u sebi
dok hvataš se za papir hrabra si i jaka
i penješ se po njemu kao po steni
emotivnost se ne leči
umetnička duša
kažu,
neutešno

svet klizi k vragu

zajedno ste prošli
skokove bez padobrana
lomljave u kamenolomima
vrelinu lave na tabanima
skokove u vis bez štapa
svašta se naniže
u prošli
na kraju reskih dana
sreća je imati to biće
koje te grli
koje će te ušuškati u ćebe
puštati muziku
izbrisati suze
psovati sa tobom
to biće koje će te čuti
i reći nek se nosi loše u vražju mater
prislanjajući ti glavu na svoje rame

I stvarno
nek se nosi loše u vražju mater
vas dvoje i jastuk
svemir ste i mir
dok dišete lagano
i padate u san.

Jelena Stojkovic Miric