Vidim te (se) u kutu te ćelije, samice, s rešetkama od neba (jer meni je cijeli svijet samica i galiotska komora). Pitam se, ta medna uznička kiša, hoće li te (me) natjerati uzvjerovati u njen izvor? Ili ćemo napokon pristati na Ništa i Tišinu kao apsolute, konstante od kojih se grozimo? 

Strahotno je naše danas za Ništa i Tišinu, zar ne? Zato halapljivo i ispijamo tu mednu uzničku kišu. Da ostanemo ime. Ili bar broj. Osim, kažem osim, ako sami sebe ne izvedemo u krug. Ali slutnja mi kaže da si ti, jer za sebe znam, rođen unutar tog kruga te početak (kraj) za tebe nema nikakav značaj. 

Samo fragment mojih putešestvija kroz tvoju poeziju...

Briljantno!

Rijeka pozdravlja!

Hvala ti na divnom osvrtu, Nikita. Veoma mi je drago što je ova pesma dodirnula na takav način.

Veliki pozdrav za tebe.

Nikita je čudovito razpredla učinek te tvoje pesmi, čestitke tudi z moje strani,

lp, Ana

Hvala od srca, Ana.

Lp V.