Tvoje ime

zapamtiše poplave

i hiljadugodišnje kiše.

Tvoje ime ječi hodnicima,  

skrivenim kucima

pod slojevima svete zemlje.

Danas, htedoše

da iskopaju nečiju kuću

ali ona ne beše, lak plen.

Jer brižno čuvana

očeva slika i majčina sen,

progone bezdušne. 

Koji bi da ruše

tuđu muku

domove, sagrađene

nevidljivom, toplom

nežnom rukom.  

Oni, nevoljeni

oni od pamtiveka željni

ljubavi, željni

da ih zapamte.

Da imaju imena;  

da ukočeno, blesavo zure

njihove zdepaste figure, 

sa bezvrednih gipsanih

spomenika. Koje će jednom smrskati,  

splet okolnosti i istorijskih

prilika ili neprilika.

Možda nepresušne poplave; 

večne ljudske potrebe,

talasi požuda i pohlepa?

A jednom će svi da zamole 

za čašu vode, koru hleba   

i reći tako je

moralo

da bude ...

dejanivanovic