(književniku)

Toliko je voleo našu kasabu. 

Duhovno skučenu, zapuštenu palanku

on koji je voleo, široke prostore;

voleo opore, tvrde, kamene linije  

dok crtaju šarmantne ritmove i melodije,

golih pejzaža što bude

štimung čaršije, duh provincije ...

Voleo, iako ljudi u kasabi,

životare a ne žive,

jer ne mogu da se otmu, otrgnu,

da progledaju   

jer im kontrolišu um,

jer ih sapliću, guraju, provlače kroz blato. 

Jer im ne daju.                                           

Naše kasabe i palanke

kakve su takve, sve sazdane

oko jedne, glavne čaršije;

gde god se okreneš

velom prošlosti obavijene,

beskorisne ili nekako ljudske,   

iskrene ... 

dejanivanovic