Ljubav 08.08. kao znak sećanja
na nasukane nedorečenosti u zaklonu usitnjene večnosti
gde nas prestižnu rastanci, gde se umnožavaju nade
i talože tišine u prevrelom iščekivanju.

Ljubav koja otkriva kratkovidosti, lišava gladii skušeničke duše i divlje ruže, lukavo se pojavljujući na dlanu ruke kojom potpisuje svoju umešnost i gordost.

Ljubav za trajanja, čija nemanja su veća
od tuđih imanja; koja se diči lelujanjem šapata
i uvertirom bura uljuljkavanih u bašti melanholije
u cveću koje nismo zemlji oteli.

Ljubav 08.08. bezazleno kroti poglede lucidno raspršenih misli
i potvrđuje zanos trena koji ne može biti blizak prohujalom.
Vremešan je taj tren, otežao od ritma samotnih fantazija
srca usnulog u zagrljaju čekanja.

Ljubav koja dogoreva u tuđim jutrima noseći tuđa lica,
odela, krijući se u napuštenim četvrtim, u na pola srušenim kućama, u preteškim koracima vremena
okovanih u neverice.

Ljubav, rasuta kao klikeri ostavljeni da se njima odigra igra:
ne dozivati prošlost - ne nadati se budućnosti.
Ljubav semena neproklijalog, prepuštenog jalovom času
i teško razumljivom jeziku koji delimo dahom eona.

Ljubav 08.08. izloženu dvoboju ćutanja nikom ne dam,
u njenoj vatri se gubim, u njenu svetlost tonem,
nepovratno ispijam ožednele žudnje iz njenog bezdana
jer želim, da u meni ostane i cveta.

Vertigo