trebam  nešto promeniti, govorim neprestano,

iz polutame. s licem u boji antracita. kao i svi

što gledaju u treperava svetla  ekrana, u užasu

iščekivanja. nečega, što me neće zbunjivati

kažem u nadi, kao ovi zvuci kapriča sa asfalta.

(isti su kad padne glava

ili pismo novčića)

onda ću dati da mi iscrtaju zastrašujuću ta moko

tetovažu maorskih žena. samo oko usana, da prikriju

sitne bore od smejanja i one duboke, rudarske...

kopane uz plač i sumnje. čuvaću deteline sa četiri lista

između stranica kortasarovih priča ili pesoovih pesama,

svejedno. da mi se lepo i bokorasto prime. ostavljaću svoje

tragove na pesku rastrežnjene plaže, uz tvoje. da ih prvi,

užurbani talasi oseke odvuku sa sobom. negde u tajanstvo.

ili beskraj nekakav

(mada može da prođe i nešto čvršći san).

sročiću nekoliko neuhvatljivih

stihova koji će moći drsko da se nose i nadmeću

sa tek ispletenom paukovom mrežom iznad naših postelja.

uloviću i ućutkaću njima radoznali mesec koji, zaglavljen

između antena nebodera i prestravljen pretnjom osvita,

svu noć glagolja. na kraju, ako ništa, izvršiću temeljnu

reinkarnaciju božanstva: promeniću svoj avatar na mreži,

sigurno ga možeš pronaći. onda mi priđi bliže, slobodno

jagodanikacevic