Za Onu koja poznaje samo jedno godišnje doba,
za nju koja nije bila ništa više do poneko slovo
njegovih plitkih uspomena,
ni više od trena urezana u sećanje;
Ona koja više ne sumnja u krajnja odlaženja
i odbeglost u svet nenapisanih i neotkrivenih snova.

Upravo onih snova koji vise u ramu prozora koji nedogledano oduzima,
u ramu onih prokletih, neoslobađajućih vrtloga
koji jednom prikuju dah i ne daju mu da odsluži svoje.
Uz to i bole, strašno bole.
I zašto onda pitanje čemu još čekanje na smrt?

Zbog neizdživosti!

Jer tada je neće boleti to čudno srastanje sa njegovim dahom
i lelujanje po raznobojnim hodnicima savesti.
Samo tada će utihnuti usamljeni šapati
i umiriti se bure;
samo tada će mirisati poljupci,
a Smrt će biti gola i bosa, oslobođena okova nezaboravnosti…

Samo tada će On slutiti o čemu sanja Ona kada je srećna žena.

Baš tada, kada sebe svodi - na sebe uz njega,
kada su plime putenosti samo početak trajanja večnog godišnjeg doba u kom živi njen san,
doba koje Ona zove Ljubav.

Vertigo