Jednom sam vodopad bila
ponad zelenog jezera
u kome su plivali
oni u zametku iskre koja će ih na neodređeno spojiti.
Gledala sam ih vodenim očima, jezerskim travama
pamtila i ćutala
posle sam ih u svojim vekovima sretala i nesretala u morima i rekama.
Neutešne nežnim talasima tešila u oči im sjaj vraćala
srećnima morske himne poklanjala.

Bila sam hrast.
Oko mene su pleli ruke
gravirali mi u koru
svoja imena
pod mojim krošnjama plesali i valcer i tango telima
do kapljica uzdaha i znoja.

Jednom sam jato ptica bila
krila mi nisu bila dovoljna
žalila sam i želela
da budem i ja to što ume da govori i ljubi i hoda
misleći to je sloboda.

Jednom sam grm ružica bila
otkidali su cvetove sa mene,
ćutala sam
i dok su oni svoje zakletve izgovarali
osvetljavala im puteve
tad Mesec sam bila
kroz vekove
preobražaja.

Sad bih opet da se pretvorim
u mesec, jato ptica, u vodu, grm.
Kamenom da izniknem
i ćutim,
ćutim zanavek
oči vode da imam
ruke hrasta
i hladna
hladna kao kamen budem
bezbolna za sebe
nema za druge.

Jelena Stojković Mirić

Jelena Stojkovic Miric