Sve što je bilo

Prošlošću ne zovi,

A što će biti –

Već u tebi živi

Imala je jedanaest godina kada je nastavnika biologije pitala: „ Čemu služi obnavljanje živih bića, ljudi, pre svega? Zašto se rađa i umire?“

On se nasmejao, ljubazno je pogledao , ali nije odgovorio.

Više se nije sećala zašto je to pitala. Ipak, taj trenutak nije zaboravila. Ma šta kasnije učila, radila, često je nailazila na isti problem-kako shvatiti razlog postojanja? U svemu je tražila smisao, vezivala se za svoja opredeljenja, ali nikada joj nije bilo jasno čemu sve to. Obožavala je ljude koji su umeli sebi da odrede cilj, sledila ih, ne plašeći se što je to njihov a ne njen put.

Posle izvesnog vremena, opet bi došla do istog: šta oni u u tome vide, gde je u svemu njeno mesto i padala bi duboko. Eksperiment, zvani svest, dovodio ju je do ludila.

Nakon mnogo godina, počela je iznova, širom otvorenih očiju, posmatrati ljude, događaje, stanja, i najčešće bi zažmurila, do bola potresena time što vidi. Govorila bi: ’’ Svi ćemo završiti na isti način, zašto onda toliko isticati razlike, surovosti? Eto, imam već sto godina. Možda ne izgledam tako, ali, imam ih. Doduše, tu su dve ličnosti: jedna, koju mnogi prepoznaju i druga, koja njome upravlja. Prva želi da bude vedra, aktivna, društvena, druga je slična orlušini – sve razgleda sa udaljenosti, nikada se ne osmehuje, samo kruži i hladno gura svoju žrtvu u ponor. Kad prva zacvili i zamoli za pomoć, druga se umorno zavuče u jazbinu i promrmlja – Ma, od koga je tražiš, vidiš li nekog normalnog? ’’

Sećala se dobro kako je izgledala sa tih jedanaest godina: naivna, malčice avanturistički raspoložena, željna uspeha, ali i preplašena i uznemirena. Ta drhtavica nikada je nije napustila.

Otvarajući dušu sebi, pitala se : ’’ Hoću li ikada doći do nekog odgovora koji će me umiriti ili bar imati nekog Hasana koji će posle svega, svojom rukom napisati : Nisam znao da je bila toliko nesrećna. Mir njenoj napaćenoj duši.’’

<< Prejšnja   Naslednja >>