Ležeći u krevetu, gledam kroz prozor.

Mislite da gubim vreme? Ne... To je neopisiv doživljaj!

Plačem kada pada kiša; blistam kada Sunce sja; noću? tada mi je pred očima mrak i misli beže , a nemaju kud, pa udaraju o lobanju - imitiraju  posmrtne timpane.

Jutros sam videla čudne pahulje... bila sam ubeđena da su pahulje, ali...jul je, !!! Jul!!!

Skupila sam dosta snage, prišla tom prozoru (vidite li šta on sve može postići?) pogledala gore - ništa; pogledala dole - masa iscepanih papirića...

Eto zapleta radnje; sišla sam do izlaza , dobro osmotrila i počela sastavljati kockice na puzle... posle nekoliko sati... vrisnula sam.. Zašto?

Ne znam... A , zašto je neko iscepao Izvod iz matične knjige rođenih? Zašto je usitnjeni dokument bacio kroz prozor iznad? Zašto?

Eto, vrisnula sam jer je taj "neko" preskočio prozor i slepio telo sa "rođenim dana tog i tog... "

Jedini sam svedok (zbog puzli, sećate se?) ko je  to, ne tako  davno, postojao.

Opet sam u krevetu, gledam kroz prozor, u ruci mi je ... ne  JBMG..ne: Diploma  đaka generacije... Cepkam..cepkam... prozor sja, a izdaleka nagoveštava da će možda, kažem- možda- zaplakati - on ili ja...

Otkud ovaj mrak u glavi? Otkuda?

Misli, vratite se! Tu sam, do pre par minuta, bila i nikada ne bih slomila draga okna ličnog pogleda na život...

Ko me gleda sa drugog prozora?

Marina Adamović