Prošla sam danas stazama planinskim
izvrtala mi se stopala po oštrom kamenju
i grebala me divlja kupina,
al’ izbih na dvorište strmo
i kuću staru, usečenu u brdu.
Videh prababu kako nešto u drvenom koritu mesi
i s tobom devojčicom nežno priča.
Sad me ne čudi
što su ti oči
uvek prepune iskri ljubavi za nju.

Prošla sam danas i zagrlila te sred ratnog vihora,
Jedina.
Sretoh te u varošici, noge ti promrzle,
bosonaga si do škole put prtila,
godinu dana sred ratnih nedaća.
Osetih sve tvoje strahove i videh te u zbegu,
dok ispod tebe gori grad i smrzla sam se,
Jedina.
Sad me ne čudi
što u dve pahulje vidiš smetove,
vatre i šlemove.

Prošla sam danas
tvojim lakim snom
u kući tvog rođenja
i divila se devojčici heroju,
što je bratu sa visokog prozora, u naručje sestricu,
jos bebu bacila i tako spasila.
Sad me ne čudi
tvoj strah od uniformi i obeležja.

Prošla sam danas
pašnjacima, livadom, njivama,
voćnjacima, potocima, šumama i videla te srećnu u njima.
Videh visprenu, brzu baku, lica izbrazdanog od vetrova.
Videh te kako ličiš na svoju majku
i zagrlih Vas u toj slici,
Jedina.
Videh te srećnu nad trapovima jabuka
i umornu u poljima, u branju šljiva;
mladost si u polju provela,
u borbi sa ovasom i ječmom,
Jedina.

ulicama tvoga posleratnog školovanja
videh te sa upletenim kikicama u učiteljskoj školi.
Prošla sam danas
ispod prozora tvog petog dva
i čula te kako sviraš violinu
i pevaš kao slavuj
i danas pevaš tako,
Jedina.

Prošla sam danas
kroz tvojih četrdeset godina učiteljskog staža
i videla svu onu decu, kojima si bila majka.
Koliko si ih samo od nevremena spasila,
siromašne oblačila;
koliko si njihovih roditelja „prevaspitala“
deca su ti na grudima plakala o kućnim tugama.
Sad me ne čudi
što si se smejala kad te je mala plavokosa nazvala
Moja debela princeza.

Prošla sam danas
knjigom, pedeset godina mature Vaše generacije
i opet Vam se divila, kako ste ostali verni jedni drugima.

Prošla sam tvojom mirisnom kuhinjom
i videla peciva, kifle i pogače kako ih iz rerne izvlačiš
kajmakom presvlačiš.
Sad me ne čudi
što sam samo na tvojoj terasi videla
vrapce debeljuce,
Jedina.

tvojim stazama.
Branila sam te
od životnih nesreća koliko sam mogla,
al’ nisam uspela sagraditi ti oazu mira i spokoja
gde te
nikad ništa zabolelo ne bi,
Jedina.

Prošla sam danas
ulicom tvojih porođaja
i videh svu tvoju decu i unuke,
Jedina.
Prošla sam danas
opet osetila
kako me ušuškavaš
dok patim, bolujem, strahujem,
Jedina.
Čula sam tvoj smeh
dok se izmotavam, recitujem i pravim
pozorišne predstave
na daskama obične kućne stolice. Znam da ćeš i danas i sutra i prekosutra

nazvati,
po sto puta pitati
strepeti
i odahnuti kad čuješ da smo dobro,
Jedina.

Prošla sam danas tvojim godinama
setila me violina i tvoj avgust,
Jedina.

Nikada te neću dovoljno izljubiti, izgrliti,
nikada ti neću moći dovoljno zahvaliti
sve će mi se činiti premalo
i nikada neću umeti
najlepšu pesmu o tebi napisati,
al’ ću te uvek
punim srcem grliti
kao da mi je pet godina,
Jedina.

Pamtiš moju želju
zapisala si je u mislima
ma koliko suludo zvučala,
Jedina,
Jedina,
Jedina.

(mojoj Jedinoj, rođenoj 1936.)

Jelena Stojković-Mirić

Jelena Stojkovic Miric