STARAČKA IDILA
Životnoj saputnici
Sada smo još mladi al’ nas leta lome –
Preveliki teret pritiska nam pleća.
Zato zove muza u stihu svakome:
Nek nam u posetu na tren dođe sreća.
Ni kada sam bio tužan, čak do suza,
Ti sumnjala nisi u moju mogućnost.
Zato kreni sa mnom; nek nas moja muza
Odvede na časak u daljnu budućnost.
Živećemo sami u srcu prirode:
Malena kućica usred cvetnog polja,
U blizini šuma, žubor bistre vode...
Pa zar kome, draga, treba raskoš bolja?
Svuda oko kuće zasađeno voće,
Na prozoru svakom cveće u vazama...
Imaćemo baštu. Kad god nam se hoće
Šetaćemo dugo po njenim stazama.
Mirisno će cveće svud okolo rasti
I o našoj sreći svet daleko čuće.
Neće biti tuge; sva će žalost pasti
Na žalosnu vrbu ispred naše kuće.
Vikendom će deca u posetu doći,
Ako i ne uvek – barem praznicima;
Pričaćemo s njima do kasno u noći,
Preplavljena kuća biće unucima.
I komšije će nas često da posete –
Jer k’o ne bi doš’o u tu kuću milu?
Poučno će gledat’ kako život plete
Iz dvoje staraca prekrasnu idilu.
I često će znati da kažu za nama:
„Ovih dvoje starih još se dobro drže.“
Šetaćemo s rukom u ruci bez srama
I čekati crnog konja da zarže.
Naj se zgodi ...! Čudovita!
Lp, Drago
Lp, Katica
Šetaćemo s rukom u ruci bez srama
I čekati crnog konja da zarže.
Čestitke
Ananda, Svit,
Hvala od srca!
Lp, Maki
Ko bi le ne bila le utopija - ampak že vidimo to hišico ... čestitke,
lp, Ana
Komentiranje je zaprto!
Napisal/a: MAKI
- 24. 01. 2021 ob 08:25
- Prebrano 536 krat
Uredniško pregledano.
Ocenjevanje je zaključeno!
- Število doseženih točk: 146.05
- Število ocen: 12