Poklanjam ti vreme koje drugačije počinje da teče.

Prividno izjednačenu sadašnjost sa prošlošću

zaumnih rituala u anomalijama ustalasale vode.

Kad strujanje proključalih fontana u ekstazi 

magijskih igara duha, otvorenog prema svemu što postoji 

zapljusne pod zadremalom obrednom paučinom;

izgubljenu radost, zagonetne ideale mladosti. 

Iskreni šapat senzualnih reči 

u simbiozi straha i uznemirujuće ozbiljnosti.

Sve što kod sebe smatram vrednim.

Plodnost oaza, izazove obala udaljenih reka  

i duboku anksioznost obazrivog iščekivanja ...

Možda naposletku pod stresom ruševina  

strogih uzglavlja, fenomena poslednjih želja;  

nečije srce iznenada zakuca prazninom, odmeklo ..?

dejanivanovic