U prestonici je moderno imati vrt.

Svi nešto čeprkaju, kopaju, sade...

O glavi salate i dva-tri paradajza

kruže priče, poput onih:

Ulovio sam ovoooooooooliku ribu!

Ja nisam te sorte,

ja imam preča posla,

ali... ne lezi vraže.

Zarazila je ta bolest moju Mojcu:

„Hajde bre, Maki, da i mi...

Zalepiće ti se knjiga za ruke,

digni guzicu dok nije srasla s foteljom...“

Ja sam u biti hrabar čovek

(plašim se samo Boga i Mojce,

još nisam ustanovio koga više),

ali: kako Mojci NE reći?,

treba uveče pod jorgan leći.

I tako...

Lopata, motika, grabljice...

Nije to, vičem Mojci, za mene.

„Kopaj, kopaj...!“

Setih se pokojnog oca

i njegovih žuljavih ruku

(napisah pesmu ODA LOPATI),

preštijah, prekopah, posijah...

... Zaboravih za svoj vrt,

(društvo mi je pravio

Apulej i njegov Zlatni magarac),

i nisam mogao znati

da je moj krompir posetila zlatica.

„Ideš li ti na vrt, Maki?“, pita Mojca.

E, baš sam danas mislio, velim.

Odem (kako Mojci reći NE?),

odem i nađem pismo

okačeno na zabodeni štapić u krompiru.

„Spoštovani sosed.**

Jaz se zelo trudim za svoj vrt...“

(to je istina, bio je „i dan-i noć“ na vrtu),

... „in sem zelo razočaran. Ne pomaga,

če jaz posipam prašek po krompirju...

prosim sosed,

poskrbi za svojega hrošča – to je tvoja žival.“

Eto ti sad bruke! Kako Mojci na oči?

Ništa, šta je tu je.

Ubedim Mojcu (ne mogu reći kako)

da to nije za mene,

te da prodam vrt.

Kupim dva Union-piva,

odem na vrt

i prodam ga komšiji.

__________________________

*Slovenački – baštovani

**Slovenački – poštovani komšija / ja se mnogo trudim oko svoje bašte…/ … i veoma sam razočaran. Uzalud / sipam prašak po krompiru… / molim te komšija, / pobrini se za svoju zlaticu.

MAKI