xxxxx
Svako djetinjstvo ima u sebi nešto ukorijenjeno u zemlju, čvrsto i stameno, otporno na vrijeme i sve ostale nepogode. Nešto trajno, omeđeno gabaritima koje nitko i ništa ne može poljuljati. Ono „zauvijek“.
Kasnije krećemo u potragu za nečim, za nekim, tražeći sebe. Tražeći odgovore, ne nalazimo ih, prekasno shvativši da samo postavljanje pitanja u sebi sadrži smisao, da je to odgovor na naše traženje.
Tada naši stanovi i kuće odrastanja postanu mali, livade i šumarci skučeni, naši bližnji samo su obični ljudi puni mana. Napuštaju nas djeca, prijatelji, snaga, pjesma. Ili mi to napuštamo sebe? Napokon uobličujemo odgovor u pitanju. Koncentrični krugovi zastanu sa širenjem pa se počnu smanjivati, dok opet ne postanu točka.
Poslano:
20. 12. 2020 ob 14:43
Spremenjeno:
20. 12. 2020 ob 14:45
Odgovor boravi u pitanju i "grabežljiv" je. Grabežljivom se čini jer mi olako prokockamo ono što je najvrjednije - same sebe, jedinstvene i neponovljive.
Volim ovakve poetskoprozne uratke jer...čitatelj/čitatelji/ homo sapiensi uvijek moraju učiti. Stazom do spoznaje...
Lpm
Pripremam knjigu lirske proze... Mada nisam sigurna da će je netko i čitati :)
Biće čitatelja, ako biće knjige.
Ako knjige ne bude, svemiru će nedostajati jedna zvijezda i biće nešto manje svijetlosti.
Bila bi to šteta, zar ne?
Matjaž, naravno da bi bila šteta, pa ne mogu ostaviti svemir da pati, ne :)
Razmišljanje, ki z izkušnjo predaja spoznanje in nas obogati, da rečemo: resnično je tako - zapisano ravno prav nedoločno, da se v njem najdemo vsi, čestitke,
lp, Ana
Zahvaljujem za podčrtanku.
Komentiranje je zaprto!
Napisal/a: saraivor
- 20. 12. 2020 ob 12:10
- Prebrano 418 krat
Uredniško pregledano.
Ocenjevanje je zaključeno!
- Število doseženih točk: 94.27
- Število ocen: 4