Stalno se mimoilazimo u snovima
uvek pogrešim vek u kome si,
ti se zagubiš negde u veku
u kom’ ne živim ja.
Posle se tražimo
po zapuštenim smetlištima,
izlizanih fotografija.

Stalno se mimoilazimo u snovima
uvek pogrešim grad u kome si,
ti zalutaš u grad u kome ne stanujem ja.
Posle se tražimo
po zapuštenim smetlištima,
mladosti.

Stalno se mimoilazimo u snovima
uvek pogrešim deo kože ispod koje si,
dok ti nevidljiv uranjaš u tuđe epitele.
Posle se tražimo,
po zapuštenim smetlištima,
uzdaha
i krivimo druge,
a nema drugih
samo ti i ja.

Stalno se mimoilazimo u snovima
uvak pogrešim dan,
osvanem u ponedeljku,
a ti, ko će ga znati šta tražiš u sredi.
Posle se tražimo,
po zapuštenim smetlištima,
presahlih izvora
telefonskih imenika.

Stalno se mimoilazimo u snovima
uvak pogrešim godišnje doba,
obojena pahuljama tražim te u zimi,
a ti,
okićen jesenjim bojama jedeš njene voćke.
Posle se tražimo,
po zapuštenim smetlištima,
bolelo me jako.

Stalno se mimoilazimo u snovima
uvak pogrešnu kartu kupim,
putujem vozom,
ti avionom,
a ne znaš ni na koju adresu sleće.
Posle se tražimo,
po zapuštenim smetlištima,
razbijenih staklića sećanja.

Stalno se mimoilazimo u snovima
dok ja letim oko ekvatora
na ružičastom oblaku,
ti zalutaš na Severni pol.
Posle se tražimo,
po zapuštenim smetlištima,
izgubljene sreće.
Skupljamo mrvice
kao rukom pesak,
onda nam pune patike njega,
pa nas žulja:
A moglo je ovako.

Jelena Stojkovic Miric