JEDNO PROHLADNO SUNČANO POPODNE

 

na klizavu površinu stola
netremice me gledajući
otac spušta netom pročitanu knjigu


priznajem
ne pitam se tko je maestro
iz čijeg kista izviru
krhki kristali očevih očiju
koje me gledaju
i suha grana bajama iza prozora


čiji je san u daljini iz koje rastu
i zaboravljaju me
ostarjele šume
ne pitam se jer želim dohvatiti stranice knjige
koja se lista i raste u očevim očima
puštam za njom ruke u njoj su
prva vrela u njoj su vesla i svjetionici
krupna slova i crne riječi s kojima
brzo prolaze slike svijeta
u njoj su neozvučeni versi i neki
nasmijani dani
što u trenu
s jatom ptica prhnuše
u prohladno
sunčano popodne

mirkopopovic

Ana Porenta

urednica

Poslano:
01. 12. 2020 ob 18:08
Spremenjeno:
01. 12. 2020 ob 19:08

Izjemno lepa pesem očetu, ki je že sama portret, ki gleda sliko ... čestitke,

lp, Ana

Zastavica

mirkopopovic

Poslano:
01. 12. 2020 ob 18:18
Spremenjeno:
01. 12. 2020 ob 19:18

Veliko HVALA, Ana : }

lpm

Zastavica

Komentiranje je zaprto!

Podčrtanka

mirkopopovic
Napisal/a: mirkopopovic

Pesmi

  • 27. 11. 2020 ob 10:49
  • Prebrano 298 krat

Uredniško pregledano.

Ocenjevanje je zaključeno!

  • Število doseženih točk: 288.67
  • Število ocen: 13

Zastavica