Provirujući bojažljivo - kroz zavesu    

- oprezno stupih na scenu života,

nisam još ni prohodao a ubediše;

kad se setim (o samo kad se setim)

šta beše, uvertira za dane koji su sledili 

nemoj ovo, ne valja ono ...

Da li negde treba da postojim ja; samo ja?

Da. A nema mnogo, baš mnogo prostora

i vremena da znaš, za traćenje

u uskim krugovima

i tome slično; ali podmetnuvši leđa

ja pod stare dane uspeo da završim

pa to ti je!Mada,

u poverenju, iskreno,

nisam ni sam sasvim siguran 

šta bi trebalo i moglo biti?

Umesto da kao čovek, 

nastavim živeti,

život kao do sada ... 

Da tvoja široka duša nije zauzdala

moj važni aristokratski nož

vazda spreman da ubode posred

tvog malog srca; jer da nije tvoje srce

zagrejalo moju usamljenu kuću na poljani,

još bih plivao u dugovima.

dejanivanovic