“Oče naš koji si…”
Možeš li da nastaviš ovo Zoe
Bar šestu molitvu
“I ne uvedi nas u iskušenje...”
Dušo u meni
Iskušenice moja
Ja je ne mogu protiv same sebe
Ne iskušavaj me više tim mislima
I ne muči nas obe
Prosta i poštena je moja telesnost
Kao zemlja
I ne razumem traženje da se kajem i kažnjavam
Kad uzimam po potrebi
Od voda i hlebova koliko mi je za glad
I od dodira koliko mi je za krv
I ako je greh poželeti i kapatku meda ljubavi
I zalogaj “zabranjene” pogače
Neka su mi sto put proklete ruke što je razlomiše
I grliše ga
I usne što okusiše divlju slast
I ljubiše ga
I onda si prokleta i ti Zoe jer ga voliš
( nema ljubavi bez tvoje i moje ukupnosti)
Ali ja ne razumem to o tuđem
Zar je išta ičije sem božije
I ljubav i Zo
I ti i ja
I zar da verujem da Bog zabranjuje ono što da daje
I da se raduje kao ljudi “greškama”
Ne mogu da se molim ljudskoj izmišljotini
I ne Bogu kog su stvorili ljudi
Strašnom kao što su strašni i zli sami
Da jednom daju a dva puta uzmu
I naplate sva svoja davanja
Ne mogu da se molim rečima u koje ne verujem
Kao što verujem u ljubav zemlje i semenja
I svega što se ne kaje jer nema za što
Možeš li ti Zoe
Umeš li

nenamiljanovic