Moglo bi se reći da je naša priča čudna
I mogao bih se zakleti da nikoga neće dodirnuti
Niko se neće pronaći u njoj sem nas
Jer mi smo dve proklete budale
One najprokletije
Jednom davno smo obukli košulje
Po komad tkanine sastavljen od sve dane naših života
Jesi li zaboravila
Rekao sam
Nikome ne stoji tako dobro kao tebi
Rekla si
Ništa se ne oblači slučajno
Igrali smo se neke lepe igre
Kao deca u najlepšim godinama
U nebo na tvojim dlanovima
Uneo sam sunce i oblake sa svojih
Svoje sam naslonio na tvoje grudi
I tako beležio tektonske poremećaje
Bili smo mladi
Valjda nismo znali koliko smo daleko otplovili
A igrati se je tako lepo

Zna li ko odgovore
Jesmo li otrgli sate i dane jedno drugome tada
Uživajući u toj kratkoj plovidbi
Ili posle svako na svojoj strani sveta
Jesmo li otrgli godine
Ko je još imao toliko vremena
Da učini nešto veliko
Nešto toliko veliko kao svemir
A da se nije učinilo ništa
Sem malo ljubavi
Neko bi rekao nesrećne
Ja ne mislim tako jer
Nije upitno da li te želim
Nije upitno da li me želiš
Postoje neki čudni redovi
U nekim još čudnijim pesmama
Koje se ne mogu razumeti običnim svakodnevnicama
Nasmejanim licima nekih srećnih ljudi
Koji se rukom u ruci šetaju veselo kroz život
Vreme je dalo navici prostora da se razmaše krilima
Ćutimo čekamo volimo...

Sad posle toliko godina
Čini mi se da smo toliko toga naučili od tišine
Čitav jedan roman bi se mogao napisati
Ili jedna doktorska disertacija
A opet
Kao da još uvek ne znamo ništa
Kao da smo još uvek oni isti
One dve proklete budale
Koje čitav život dišu na škrge dok se ljube
Oni što ne misle
Oni što žive kroz sećanja
Oni što žive kroz ono što osećaju
Evo jedem dane kao ostatke mesa sa kosti obroka od pre neki dan
Evo još jedno parče je otpalo sa košulje
Koja sada više liči na dronjak
Nije još puno ostalo
A ti
Nosiš li je još uvek

Bojan Tasic