Kad umrem

neka budem samo beličasti oblak

koji tiho pluta po nebu...

Vidljiv samo za one duše koje gledaju na gore,

a srce im je more, gde se ulivaju samo čiste reke

ponornice. Iz dubina nose vekovnu priču o nemoći,

da će sve jednog dana na svoje mesto doći.

Zato odričem se:

Pravde,

Slave,

Ovozemaljske moći,

Sile,

samo su mi neke oči mile, zbog kojih se ne odričem

ljubavi, jedine sile koja nosi i miri ovaj svet!

I gde je ona, tu je toplo.

Gde je ona, tu je vasiona

u kojoj plutaju beličasti oblaci...

Vide ih samo one duše, što gledaju na gore.

Ovakva paučina nikome ne smeta samo je radost u

oku onih duša što plutaju na gore,

a srce im je Sinje more.

U prah me pretvorite i u more bacite,

nek se duša na talasima blago ljeska,

u zagrljaju nijanse sive, modrozelene, modrobele,

pepeljaste, žućkasto mrke boje,

široko joj Sinje more...

U bela praskozorja,

po danu,

u dnu predvečerja

ljeskati se ova duša mora... 

Dragana Andric