Evo me u tvojoj kući, Oče.
Posle osam godina
Nisam se makla s mesta.
Dani špaciraju umotani u bonton
Seoske idile...
Dani i godine, Oče.
Bila je hrabrost, sa ove distance,
Poželeti rodjenje nove žene.
Bila je hrabrost progledati kroz prste mučitelju.
Uspraviti kičmu pred sunarodnicima,
koji u očima traže povod za trač.
A bilo je suza previše za slaba pleća.
Raspakovala sam kofer odavno, Oče moj.
Običan beli čaršaf
sa potrpanim stvarima na brzinu.
Moj lepi dom, ostao je u amanet prošlom snu.
Moja iluzija srećne žene,
pošla je kao senka, za mnom.
Da li sam zatvorila vrata!?
Ne.
Jednima tresneš, druga razjape čeljust.
Mnogo je soba bilo.
Sa krova još otpadaju u lomovima maije.
Bila sam nepozvani svat
na venčanju oca svoje dece.
Da, splet dogadjaja ni Hičkok ne bi izrežirao.
Ponekad sam gladovala u hladnoj sobi.
Niko me nije hteo zaposliti.
Pa otkud da gazdaricu prime za slugu, ej slugo božja...!?
Tebe sam molila za oprost.
Ne mogu moliti nikog više.
Svi su mi stranci u ogledalu.
Ponekad samo život pretočim u stih,
Kažu neki, dobro mi to ide.
Bog me je darovao dobrom decom,
svi su postali uspešni mladi ljudi.
Jedino ja još trpim jednu devojčicu u duši,
Koja sa ožiljkom ratuje.

Nerandža Kostić