Nije to tako strašno
Ko se boji ljubavi još
Ma, nije je ni bilo
Samo se skrio po koji pogled
Onako, ispod obrva
Preko ramena
Krišom
I osmeh, tek poneki...

Gledao bih kroz prozor prolaznike
Svaki od njih, bio bi tek tamo neko
Neko bezveze
Neki putujući problem
Radost
Ili neka ravnodušnost
Prolazili bi ulični psi
Stari pijanci
Poneki golub, znao je da sleti tu na trotoaru, povremeno...
A onda bi se pojavila ona
U tim trenucima
Prozorsko okno pretvaralo se u ram
Okvir umetničkog dela
Kakvog romantičnog slikara
I uvek bi znala da sam tu
Ženska intuicija
Okrenula bi se i mahnula bi
Sećam se
Pojavila se niotkuda
Kao kakva nesanica
Drhtavica
Neznanka...
Sećam se
Kada smo se upoznali
Prvi put kada me je dodirnula
Imao sam osećaj da smo u nekom magnetnom polju
Ruka joj je samo skliznula oko moga struka
Potpuno lagano i glatko
Kao neki deo slagalice
Onaj pravi
Odgovarajući
Godinama traženi
Životima...

I ko se boji ljubavi još
Ma nije je ni bilo

A ona
Znala je čuti taj peščanik u grudima
A da ne progovori ni reč
Znala je da čuva tajnu
Samo je jednom
Sasvim nenamerno
Ušla u moje prostorije
Tiho
Na prstima
Da ne probudi đavole kojim slučajem
I stavila je na sto dve... one, ćelave breskve
Valjda se zovu nektarine
Tako nešto...
Samo me je jednom poljubila
Neočekivano žestoko
Kao olujni vetar u sred noći
I odlazeći rekla "morala sam"
Uz najlepši osmeh, kakav nisam video nikad pre
Ostavila me tako zatečenog
I zbunjenog

I ko se boji ljubavi još
Ma nije je ni bilo

Nije htela ništa reći

Posle par meseci morala je na put
Ne znam kuda
Ni koliko daleko
Samo je ostavila cedulju ispod vrata
Pisalo je

"Moralo je ovako
Ko se boji ljubavi još
A nije je ni bilo..."

Ostala je samo jedna latica ruže
Prišivena za parče papira
I otisak usana
I sećanje na Neznanku

Bojan Tasic