BOJE VIDA
Došli smo sami
zadržali oči pred varljivom
ljepotom nemoćni
Došli smo ubrati vječno
neubrane grane
pokrenuti nestvarnu šutnju
u vrtovima uma
Za nama su cijelu noć koračale
mirne breze, išle su neumorno
Molili smo se da s nebom zaspu
širom otvorena
vrata u nama
Reći ću vam: Nismo pitali
kamo će odvesti putevi
jer smo zaboravili stvarnost
u čijoj ljubavi ni za jednom kretnjom
ne želimo – u ljepoti uvijek
nečija sreća kopni
U neko smo jutro došli
nijemi kao zora. Ušli u priču
da bismo otud učili štovati
boje i obilje neponovljive posebnosti:
mi-stvarnost
..."vječno
neubrane grane"...
Snaga tvoje poezije u ovim je neizrecivo originalnim i čudesnim motivima. To je tvoj potpis.
Hvala, draga nikita, na komentaru, na snažnoj podršci.
Koliko časa potrebujemo, da sprejmemo resničnost (in barve), še posebej, če si zatiskamo oči ... čestitke,
lp, Ana
Hvala za podčrtanku, Ana.
LP,
Mirko
Komentiranje je zaprto!
Napisal/a: mirkopopovic
- 23. 07. 2020 ob 12:58
- Prebrano 457 krat
Uredniško pregledano.
Ocenjevanje je zaključeno!
- Število doseženih točk: 147.95
- Število ocen: 9