a da može život unazad kroz vreme
sve bih poništio što mi se desilo
i samoga sebe onoga pre tebe
i ovog sadašnjeg
bez snage da slomim
i pečate braka i okov navike
govoriš mi draga
bole te sitnice koje život znače
postelja za dvoje
i moje cipele složene uz njene
ormari s odećom muškarca i žene...

...jeste oženjen sam i muž sam ponekad
bar ti mi oprosti što ja ne opraštam kad nagone smirim
ispražnjen i kajan
na stub srama sebe privežem i šibam
svim rečima bola iz tvojih poema
strašno mi je duši
ja troje izdajem
tebe tajno moja i voljena ženo
i nju zakonitu
i samoga sebe

prkos je sudbini ovo među nama
reči bez dodira
život bez življenja
bez doma i bar groba za jedno uz drugo
a ipak smo jedno
plakala si noćas kad sam te nazvao
suze su mi tvoje padale ko zemlja
po humki ljubavi
kad si o odlasku

ne idi molitvo
poslednje si moje zbog čega još sanjam
da sam živ i muško
moja osedela
posle nas kuda bih
i kud ćeš mi ti

 Nena Miljanović