znam da si znala
da ne umem da se izvinjavam
i da grubošću skrivam ranjivost
da nadjačam strah
od tvoje smrti i moga života bez tebe
znala si mama da nisam slepa
za žute staračke pege na tvojim rukama
za usporen korak i sve tiši glas
u jutra kad ustaješ
umornija i lomnija nego kad si legla
videla sam a pravila se slepa
kako se smanjuješ iz kolosa u mrvu
ne znam da li si znala
da čak i tako slabašna bila si moja snaga
moja velika
moja sigurna
kad mi pođe po zlu pa ti dođem
staroj
i ja već na pragu starosti
a dete
tvoje

o moja
o rođena
sad bih ti bila bolja
kad su moji meni grubi kao ja tebi
znam da bi ti bilo žao
što me se ne sete dok im ne krene loše
i da bi te bolelo što me boli
kad uzalud čekam korake na pragu
u praznične dane kad slavim sama
a u tišine kuće i u tišine srca
nijedan glas dragi više ne svraća

ti me poznaješ bolje nego iko
i znaš da ne umem na rečima da volim
ni da te bolujem
ni da te tugujem
ni da se kajem ne umem kako treba
sad kad ovim zakasnelim stihom okajavam
sva pisma nenapisana
tvoja čekanja i moje nedolaske
i propuštene godišnjice i slavlja
znam da mi sve opraštaš
kao i ovu travu u koju ti je zarasla zapuštena humka
stid me je mama
stid me je čak i ove nevešto napisane pesme
koju ti ostavljam na kamenom uzglavlju
umesto izvinjenja

nenamiljanovic